Garsonjere u Novom Sadu

Možemo reći da je ponuda garsonjera u Novom Sadu sve do kraja osamdesetih godina, bila izuzetno simbolična. Do tada se vodilo računa o humanom stanovanju i kvalitetu života porodica u tim stanovima.

Sve do početka 90-tih godina, komfor porodica koje su živele u stanovima postavljao se ispred funkcionalnosti. U to vreme stanovi koji su bili otkupljivani ili su bili dodeljeni, posedovali su minimum 40 kvadrata. Kompletno funkcionisanje ponude i potražnje nekretnina u gradu, naglo se menja od početka 90-tih godina. Za to je postojao i konkretan razlog, izuzetno veliki priliv novih stanovnika u Novi Sad.
 

Do početka 90-tih godina u Novom Sadu, najmanje nekretnine su posedovale minimum 40 kvadrata!

Kako bi uspeli popuniti nedostatak malih nekretnina, počele su se raditi nadogradnje nekih starih zgrada, naročito onih sa ravnim krovovima. Projekti za nadogradnju su već imali spremna rešenja za izgradnju malih stanova sa kojima je grad Novi Sad tada oskudevao.

I tada počinje ekspanzija gradnje malih stanova, pre svega garsonjera koje su posedovale od 18 do 22 kvadrata. Takvi stanovi su bili izuzetno mali, ali su njihovi vlasnici ipak imali kakvu takvu privatnost. Zanimljivo je da su te male stanove u nadogradnji osim zvanične definicije garsonjera, nazivali i hotelska soba.

Garsonjere u nadogradnjama su pojedini čak nazivali i „hotelska soba“

I tada počinje razvoj novog biznisa, jer su vlasnici tih malih stanova te garsonjere počeli izdavati studentima. Studentima koji nisu uspeli rezervisati sobu u nekom od studentskih domova, ove male garsonjere su ipak bile dobro rešenje, a svakako bolje od iznajmljivanja sobe, kod nekog gazde ili gazdarice.

Studenti koji su morali iznajmiti sobu kod gazda tokom studiranja, imali su i ograničavajuće faktore, počevši od toga da nisu smeli dovoditi društvo, smeli su se kupati samo određeni broj dana u nedelji, nisu smeli zagrevati-kuvati hranu u kuhinji.

Zato su roditelji od tada odlučivali svojoj deci budućim studentima, kupovati te male stanove, što je svakako bilo isplativije rešenje i znatno kvalitetnije, nego davanje novca gazdama. Od 1995. pa sve do 2000-te godine u Novom Sadu kreće ekspanzija novogradnje.

U tom periodu investitori su prepoznali mogućnost zarade na prodaji izgrađenih malih stanova, popularno nazvanih „Garsonjera“. Nove zgrade su u tom periodu od svih izgrađenih, posedovale minimalno 20% do 30% malih stanova-garsonjera.

„Garsonjera je projektovana za jednu osobu-samca“

Novi urbanistički uslovi koji su doneti na nivou Novog Sada, primorale su investitore da od tada projektuju i grade garsonjere sa minimum 24 do 25 kvadrata.

To je podrazumevalo da garsonjeru mora činiti: mali hodnik, kuhinjska niša u okviru dnevne sobe i klasično kupatilo. Može se reći da je osnovna definicija garsonjere u odnosu na jednosoban stan: „Garsonjera je projektovana za jednu osobu-samca“.

Ova definicija podrazumeva da ta osoba neće često koristiti kuhinju. Garsonjere su u suštini hotelske sobe, koje poseduju:

• ulazni deo sa predsobljem,
• kuhinjsku nišu,
• sobu,
• kupatilo,
• a poneke poseduju i malu terasu, najčešće takozvanu francusku terasu na kojima se mogu otvoriti vrata, ali se na terasu ne može izaći.

Posedovanje terase je izuzetno važan detalj, koji utiče na cenu garsonjere. U poslednje vreme garsonjere se sve češće prodaju kompletno nameštene sa nameštajem pa čak i nekim kućnim aparatima.

Napomenimo da je došlo i do određenog zasićenja tržišta u prodaji garsonjera, a ujedno su se pojavili kupci, koji sebi mogu priuštiti kupovinu nekretnina veće kvadrature.